Zapravo, nemam nista protiv januara, tek u samoci trece smene, kada je tisina preglasna, i masta zataji pa vise ne znam kako da prevarim samu sebe i skrenem misli, po zlu one same krenu ka necemu tuznom.

To je dobro uvezbana praksa samopovredjivanja – nisam oduvek bila mazohista, cini mi se da je nastala kao potreba da osecam da sam ziva – onda kada sam posustala, kada sam spustila gard.

Kako to? Znas, ponekad se boli nizu jedne za drugom i bude ih toliko da dusa vise ne moze nositi – i desi se ono klik i iskljucis se. Isprva osecas se dobro, bolje nego uobicajeno zapravo, to je u bojama prikazano neka nedefinisana boja sivila, koja nije dovoljno bela da bi se moglo nazvati blagostanjem, a opet dovoljno bezi crnoj da bi se mogao zavarati da vodi ka sreci. Onda dodje, dan za danom, i to neprijatno osecanje, koje narasta, sve dok se ne uplasis da vise nikada neces osecati. Zapravo, ne uplasis se, samo osetis neku nedefinisanu teskobu koja ti uporno „zvoca“ da ti nesto fali, nesto sto te cini zivim covekom. I tako, pocnes da tragas za necim sto izaziva emocije.

Ja sam tako naisla na alkohol, pa…recimo da sam  prelistala bukvar poroka, a onda sam se upoznala sa samopovredjivanjem… sivilo je postajalo sve vise crno, samo je delovalo podnosljivije.

Elem, ne znam zasto ne mogu da se odviknem – mozda ne zelim, a mozda mi je mozak suvise otupeo, tek i ove noci razmisljam o tebi. Ti si vec par meseci moj komadic stakla u dlanu, koji stiskam dok ne potece krv kad god pozelim da se osetim ljudskim bicem. Mozda sam se zato i setila ove pesme, zbog Dositejeve ulice, jednom sam i sama brojala korake i osecala kako sve one tone asfalta zadrzavaju dah samnom, dok osluskujem celim bicem sa zeljom da te cujem, da te osetim, samo da vidim kako spavas… i sada bih te rado, da mogu, gledala, provukla prste kroz kosu…

Ne idem vise Dositejevom. Ne idem vise mnogim ulicama, i cudno je to, nikada ovaj grad nisam dozivljavala kao mali, ali kako jednu po jednu ulicu iskljucujem, osecam kako se smanjuje, kako me gusi. Osecam da cu pobeci jednom, od svega osim od sebe.

To zapravo i nece biti beg, samo finta, da zavaram misli, dok ne skupim snagu da samu sebe zavolim…ponovo.

Ne tako davno  ( bar se meni cini da to nije bilo tako davno, mada kada su vremenske odrednice u pitanju nista od onoga sto ja kazem ne treba uzeti zdravo za gotovo – jer, za mene vreme kao da ne protice, ili je to samo strah od starosti… ) stajala sam na pocetku neceg sasvim novog i neistrazenog. Nisam imala blage veze o blogovanju, a ni o pisanju, ali bilo mi je potrebno malo „tajno mesto“ za davanje oduska, za bekstvo od depresivne sadasnjice, za razgovor sa samom sobom, pa i ostalima.

Nasla sam virutalni dom. Ispricala puno prica, upoznala neke sjajne ljude… Stavila tacku, pa nekoliko tacaka na sve to, pa gomilu zareza, dok se sve to nije zalicilo na djacku tablu zadnjeg dana skole.

Evo me opet, stojim na pocetku jednog puta. Nova ja, bar se nadam novija nego sto sam bila… ili mozda stara dobra ja, samo sa novim imenom, novim idejama i zeljama.

Veliki pozdrav svima.

Dobro nam došli na Ulicama Blogograda. Ovo je prvi automatski članak. Obrišite ga, ili izmenite i počnite sa stvaranjem!

| Blogograd tim |